Vesti, Intervju – Vanja Hovan, reditelj filma Grande Punto
    •  
    • Intervju – Vanja Hovan, reditelj filma Grande Punto

      SOFEST 2018 / Vesti / Intervju – Vanja Hovan, reditelj ...
      05. Jul 2018.
      Dopada mi se estetika Džona Votersa, Joneska, Kovačevića i prikazivanje ozbiljnih stvari na komično-tragični način

       

       

      Vaš film na satiričan način, kroz ironiju i grotesku komentariše našu stvarnost, stanje u kulturi, medijima i društvu uopšte. Šta Vam je bila polazna osnova za scenario „Grande punto“?

      Verovatno je to bio moj lični doživljaj stvarnosti, raznih turobnih, ali i manje turobnih činjenica i situacija. Glavni likovi čeznu da kupe grande punto, bar na kredit. Reč je o metafori stanja u mom okruženju i okruženju mojih prijatelja i saradnika. 

              

      Koloniju umetnika u filmu smestili ste u podzemlje, kultura je zabranjena kao da je droga, dok na površini vladaju pozitivne vesti sa  Sunčane TV, ali su na kraju priče ipak umetnici ti koji pokreću bunt. Da li u stvarnosti umetnost može da ima tu snagu?

      Naravno. Da ne verujem u to ne bih se ni bavio ovim čime se bavim. Na umetnost se često gleda kao na nešto sporno ili nešto  što nije bitno za društvo, ali ona jeste veoma važna i za društvo i za čovečanstvo generalno. Ipak, nije samo umetnost dovoljna. Ono što sam želeo da kažem jeste da bi trebalo svi na neki način da poradimo na sebi. Mislim da je spas isključivo u radu na sebi.

              

      Što se tiče stila i vrste humora, sa scenama namernog preterivanja, ko Vam je uzor među poznatim autorima?

      Jedan od mojih filmskih uzora je Džon Voters, možda film „Cry Baby“ koji sam gledao kao dečak, nesvestan pojma filmske estetike i sličnih stvari, ali je to sigurno negde ostavilo trag. Takođe, tokom studija kroz kontakt sa delima nekih pozorišnih autora kao što su Ežen Jonesko ili naš Dušan Kovačević, dopala mi se ta estetika nekog balansa, prikazivanja vrlo ozbiljnih stvari na komično-tragični način. Otuda potiču ta humorna preterivanja. Suštinski ne mislim da je sve tako crno pa da moraju određene teme da se obrađuju na previše ozbiljan način. Ovo je moj pokušaj da ih prikažem na zanimljiv i prijemčiv način - i publici i sebi.

       

      Svoj debitantski film radili ste sa minimalnim budžetom. Kako ste se snalazili?

      Budžeta praktično gotovo da i nije bilo. Manjak novca za produkciju nadoknadili smo tako što su ljudi vrlo zdušno učestvovali u izradi filma. Recimo,  stvar koju bi u nekim redovnim produkcijskim uslovima radio jedan čovek, ovde je radilo pet ili više ljudi, svako je pomagao shodno svojim mogućnostima.

       

      Ipak, i bez budžeta imate poznate glumce, uključujući Sergeja Trifunovića. Kako ste ih pridobili za svoj projekat?

      Iskreno da kažem, prijatno sam se iznenadio. Imali smo vrlo dobru saradnju i podršku. Praktično na prvu loptu su mi svi pozitivno odgovorili kada su čuli o čemu se radi u filmu. Tu su pored Trifunovića i Slobodan Ćustić i ekipa iz „Državnog posla“. Tu su i poznata muzička imena - Zoran Kostić Cane iz „Partibrejkersa“, Dušan Kojić Koja iz „Discipline kičme“, a kako sam ja iz Novog Sada uključili su se i novosadski bendovi „Ateist rep“, „Ritam nereda“ i drugi. Jednostavno su ljudi prepoznali taj  malo drugačiji pogled na našu ne baš tako veselu stvarnost i imali želju da učestvuju u projektu.

       

      Film je igrani, ali su neke scene animirane. Zašto ste se odlučili za tu kombinaciju?  

      Scene u kojima svoje poruke narodu šalje lik Fantom iz biblioteke prvobitno sam zamislio u vidu stripa. U toku rada na filmu upisao sam i master studije, a jedna od sugestija profesora Aleksandra Davića bila je da se i te scene snime. Onda sam se odlučio za animaciju, koju je uradio Endre Ajendi, moj kolega iz Novog Sada. Doprineli su i Milan Levnajić, Aleksandar Ilić, momci koji su crtali strip.

       

      U filmu je jedan od „recepata“ za borbu protiv nekulture da se isključi struja da ljudi ne bi mogli da gledaju televiziju. U stvarnosti Vi sami radite na RTV Vojvodina. Kako se to uklapa?

      Da, to je zanimljiv paradoks. Medijska manipulacija je i na tom mikro nivou kojim se ja bavim vrlo opasna, zato što je vrlo prijemčiva. A i sam film kao medij jeste po sebi neka vrsta manipulacije za gledaoce, ali ne nužno loše manipulacije. Od malena, pa zatim kao student i sada kada se profesionalno bavim time, film doživljavam kao beg u neku bajku. Volim filmove koji imaju bajkovitu atmosferu, a i ako je film realističan - kada uđete u salu i ugase se svetla, prepuštate se na sat i po ili dva nekom drugom svetu, uranjate u neku drugačiju stvarnost.

       

    •